Николај Велимировић - Молитве на језеру

Кад сам се везао за Тебе, љубави моја, све друге везе су попуцале.

Гледам ласту како је збуњена над разореним гнездом, и велим: ја нисам везан за гнездо своје.

Гледам сина како се жалости за родитељем својим, и велим: ја нисам везан за родитеље своје.

Гледам рибу како издише чим се извади из воде, и велим: такав сам ја! Ако ме изваде из загрљаја Твога, тренутно ћу издахнути као риба бачена на песак.

Но како сам могао тако бесповратно поронути у Тебе и живети, ако никад пре нисам био у Теби? Ваистину био сам у Теби од првог пробуђења Твога, због чега се и осећам у Теби као у дому своме.

Постоји вечност у вечности као што постоји трајање у времену. У једној вечности, Господе, Ти си био у неисказивој безразличности и вечерњем блаженству своме. Тада су ипостаси Твоје истина биле у Теби, јер нису могле не бити у Теби. Но нису се созерцале једна у другој, јер нису се знале у својој различности. У другој вечности Ти си био у јутарњем блаженству Своме, и три ипостаси сазнале су се и созерцале као такве.

Ни Отац није пре Сина, ни Син није пре Оца, ни Дух Свесвети није пре ни после Оца и Сина. Као човек при буђењу што одједном и истовремено отвори оба ока, тако су се одједном и истовремено отвориле три ипостаси у Теби. Нема Оца без Сина ни Сина без Духа Светога.

Када легнем крај мога језера и спим сном без сањања, тада не умире у мени ни моћ сазнања, ни жеља ни акција, но све се слива у једно блажено, нирванско, безразлично јединство.

Кад сунце проспе своје злато по језеру, ја се будим не као нирванско јединство но као тројединство, од сазнања, жеље и акције.

То је Твоја историја у мојој души, Господе, тумаче живота мога. Није ли историја моје душе тумач историје свега створенога, свега иситњеног и свега уједињеног? И Тебе, домовино моја, и Тебе је — опрости — тумач душа моја.

Домовино моја, спаси ме од навале туђинаца на мене.

Животе мој, сагори све упљувке смрти на души мојој и на телу моме.

Помажи срце мојејелејем милости Твоје, премилостиви Господе мој.

Да никад не букне у срцу моме ни гнев против моћних ни презрење немоћних. Гле све је немоћније од росе јутарње!

Да мржња никад не савије гнездо у срцу моме против оних, који ми зло снују. Да се сетим краја њихова, и да будем спокојан.

Милост отвара пут к срцу свих створења, и доноси радост. Немилост навлачи маглу на чело, и ствара тескобну осаму.

Помилуј милостивога, Најнежнија Руко, и откри му тајну мудрости Твоје.

Свечовек је чедо милости Оца и светлости Духа.

Сав створени свет само је прича о Њему. Моћна сунца на небесима и најмање капи воде у језеру причају собом један део приче о Њему.

Сви зидари неба и земље, од премоћних серафима до Владатеља и најмањег грумена прашине, причају исту истоветну причу о Њему, прасуштини својој и праизвору своме.

Шта су све ствари на земљи и месецу но сунце у причама? Заиста, тако је сва видљива и невидљива твар Свечовек у причама. Суштина је једноставна, но причама о суштини нема ни краја ни броја.

Суседи моји, како да вам говорим о суштини, кад ни приче не разумете?

О да знате, каква је сладост, и ширина, и снага, кад се потоне у дно свих прича; тамо, где приче почињу и где се свршавају. Тамо, где језик занеми, и где је све казано одједанпут!

Како досадне онда постану све дуге и споре приче створења. Заиста, онако исто досадне као што је досадно слушати причу о громовима ономе, ко је навикао гледати громове.

Прими ме у Себе, Сине Јединородни, да будем уједињен с Тобом као што бејах пре створења и пада.

Нека се сврши дуга и заморна прича моја о Теби тренутним виђењем Тебе.

Нека умре самообмана моја као да сам ја нешто поред Тебе, нешто друго изван Тебе.

Препуњене су уши моје прича. Зенице моје не траже више да гледају изложбу одела но Тебе, суштино моја, претоварена причама и оделима.

Ти не тражиш многоод мене, љубави моја. Гле, људи траже више. Обмотан сам у дебели обмотач небића, што заклапа очи душе моје. Ти само тражиш, да душа моја скине са себе магловити обмотач и отвори очи према Теби, сило моја и истино моја. Људи траже, да се душа моја обмотава све гушћим и све тежим обмотачима.

О помози ми, помози ми! Помози души мојој да дође до слободе и лакоће; да дође до лакоће и ваздушних крила; да дође до ваздушних крила и огњених кола.

Дуге су приче, предуге; кратак је морал — једно слово. Приче се преливају у приче, као глатко лице мога језера из боје у боју. Где је крај бојаном преливању прича у приче?