Robert Silverberg - Sin čovečji

Ovde sam dospeo, dosta davno, zahvaljujući vremenskom protoku, i do sada sam... imao... mnoga iskustva... imao... dospeo sam ovde...« Ne može više da izdrži da stoji. Spušta se na kolena, i tako krene napred, kolenima klizeći kroz hladan mulj. Pomagači ne obraćaju nikakvu pažnju na njega. »Hoćete li... mi... pomoći? Imam šest prijatelja koji su naumili da umru.« Njegovi ukočeni prsti klize kroz mulj. Mlaz toplog urina sliva mu se niz desnu butinu. Zubi mu cvokoću. Najveći od Pomagača podigne glavu i polako je zanjiše, dovodeći je tako u položaj tačno iznad Kleja. Klej sa nevericom gleda gore, čekajući da svakog časa bude ščepan. Glava se povlači nazad. Tromi rep se uvija i izvija. »Poći ću bilo kuda«, mrmlja on. »Učiniću sve. Umreću umesto njih, ako je potrebno. Samo da izmenim njihovu odluku. Kako? Šta? Ako?« Može li on možda dotaći njihove misli? Napreže se da bi to ostvario, ali ne uspeva ništa da dodirne; Pomagači izgleda ne žele da se njemu otvore. Imaju li oni uopšte misli? Da li oni uopšte spadaju u ljudski rod, po onome čime se taj rod sada određuje? Strah od njih počinje da isparava. »Vi niste ništa više nego glupave planine mesa«, obraća im se on. »Živi zakopani, do guše uvaljani u mulj. Ružni! Prazni! Uobraženi!« Pomagači se sad oglasiše jednim zajedničkim urlikom; ogromni zidovi građevine uzdhtaše; još jedna kamena ploča uz tresak pada na tlo. On se podigne i uzmakne dalje od njih, zbunjen i uplašen njihovom reakcijom. Oni natavljaju i dalje da urliču. »Ne!« govori im on. »Nisam mislio... ja sam samo želeo da... molim vas... moji prijatelji, moji prijatelji, moji jadni prijatelji...« On jedva izdržava pod ovom provalom njihovog besa, a pomišlja i na to da bi rika koju proizvode Pomagači mogla ovaj razrušeni muzej do kraja sravniti sa zemljom. Ali, samog sebe prisiljava da nastavi. »Podvrgavam se vašoj volji«, izjavljuje on, i čeka. Oni se polako smiruju. Ponovo postaju povučeni i nezainteresovani, ukopavaju se u mulj, kojeg sada jezicima i njuškama bacaju jedan na drugog. On se nesigurno nasmeši. Ponovo klekne. Potpuno se pruži po mulju. »Zašto Skupljači moraju da umru?« pita ih on. »Št a hoće da spreče? Hoće li nekoga u nešto da uvere? Zašto i u čije ime se žrtvuju?« On čuje lupu dalekih bubnjeva, plemenit i inspirativan zvuk – ili je to grmljavina, ili, pak, ovi Pomagači iz sebe ispuštaju čudovišne vetrove. Bez podizanja on počne da se povlači, klizeći na kolenima u natrag kroz mulj. Šta da radi? Šta da radi? U svojim mislima nalazi odgovor, a budući da on pre par trenutaka tu nije bio, mora da su ga u njegove misli položili Pomagači. Treba da ode od Izvora Prvih stvari; mora da se pokori; mora sve da prihvati. Nema drugog načina. On ustaje i zahvaljuje se Pomagačima. Oni leže i urliču. Njihove zamućene oči gledaju na sve strane. On slobodno može da ode. Teturajući se kroz hodnik, konačno izlazi napolje. Predeo oko građevine leži utonuo u neveseli sumrak.

Male životinje mu pomažu dok se ujutro plešući spušta kroz tamu. Prilaze mu po dve, po tri životinjice, blago mu govoreći: »Ovuda«, i ponovo: »Ovuda«, i on ih sledi, pun poverenja, veseo, srećan što se konačno izvukao iz kandži utvara i priviđenja. Njegovi vodiči su jednostavno – životinje; ptice, slepi miševi, gušteri, zmije, krznena stvorenja najrazličitijih vrsta. Nijedne od ovih vrsta on se ne seća iz starih dana, ali ima izrazitih sličnosti i podudarnosti, tako da se čini da svaka vrsta sledi svoju evolutivnu nit: ovo bi mogao biti zec, ovo jazavac, ovo iguana, ovo vrabac, ovo kuna, ovo prugasta veverica. Ali, sve ove životinje su se promenile i postale čudne. Gušter na glavi ima luk od desetak sjajnih očiju; slepi miš ima svetleća krila, koja ispred njega razastri nežan ljubičasti sjaj; zec, mada ljupko stvorenje kao i pre, sada ima dugačak i zašiljen rep, koji mu verovatno služi za odbranu. I oni govore njegov jezik, ili pak on njihov. »Sledi nas, sledi nas, sledi nas! Ovuda! Ka Izvoru! Ka Izvoru!« I on ih sledi.

Prijatno putovanje, ali se malo odužilo. Sumorni Pomagači ostali su daleko iza njegovih leđa. Bliži se podne, on i dalje hoda kroz ovaj kraj koji sa svakim korakom postaje sve nežniji – savitljivo drveće, lišće nalik na ukrase, magličasto cveće, melemski mirisi, pastelne boje, zvonka vazdušasta muzika što tone ka horizontu. Nestvarno, kao zemlja iz bajki. Penje se i spušta niz nežna brdašca, mekana poput ženskih grudi. Korača kroz plitke bazene ispunjene toplom vodom, iz kojih ne vreba nijedno čudovište. »Ovuda! Ovuda!« Čak je i odmor liričan: ispod podnevnog sunca on sedi na ulazu u veliku dolinu, koja se blago pruža u daljinu gde je, verovatno, raširenih ruku sačekuje reka. Kad odluči da nastavi put, životinje, njegovi vodiči, pevajući potrče ispred njega. Trava u dolini je gusto spletena, svaka vlat ima čvrstoću plastičnog tkiva; kako on stopalima gazi po tlu, travke se povijaju na jednu ili na drugu stranu, ostajući u tom položaju desetak i više minuta, tako da on, kada izmakne malo napred, i osvrne se, tačno može da vidi put kojim je prošao, i to po useku koji je ostao u travnatom tepihu.

Sunce je u zenitu. Ovo je do sada najtopliji dan, mada je vrućina donekle ublažena blagim vazduhom. »Zaplivaj ovde«, govori mu amfibija sa dvanaest nogu. »Uspi se na ovu stenu zbog vidika«, insistira krhka kupasta životinja. »Nemoj da ti promaknu ovi cvetovi«, govori ljubičasta krtica, odižući svojom dugačkom njuškom jednu ravnu ploču ispod koje se nalazi minijaturni ružičnjak. Ljubazne životinje. Divno je putovati sa njima. »Je li daleko do Izvora?« pita on, zaustavivši se negde predveče. »Postoji samo jedan put«, odgovara mu duguljasti salamander, koji odmah potom zamakne u jednu pukotinu na steni.

Zaključuje da se kreće prema severu, mada je zaboravio koji je ovo kontinent, a ne bi bio u stanju ni da odredi gde se ovo mesto nalazi u odnosu na mesto njegovog buđenja. Četvrtog dana puta ovaj predeo počinje da gubi svoj stidljiv i sladak ton. Prijatnost počinje naglo da čili iz svega, i u roku od samo jednog časa predeo koji ga okružuje postao je sasvim drugačiji. Žute gljive, nasmejane veverice, brbljive ružičaste gusenice, drveće sa listovima blistavim poput zlatnika – više se ne vide u blizini. On stiže u nepreglednu savanu, kojom kruže ogromna krda krupne divljači.

Dokle god dopire njegov pogled, pruža se ravnica; polje obraslo travom boje bakra, koja mu doseže do kolena. Na polju se vide i krupne životinje kako pasu. Najbliže njemu su nekakvi zdepasti četvoronošci, nalik konjima, samo što imaju manje glave; koža im je naizmenično prošarana crvenom i zlatnom bojom. Gledajući u ove životinje, Klej kao da pred sobom vidi deset hiljada sunčevih zalazaka.

Prekinuvši za trenutak žvakanje trave, životinje su ga hladno pogledale. Primećuje da su njegovi mali vodiči nestali sa vidika. »Ja tražim Izvor Prvih stvari«, objašnjava on, a ovi zlatno-crveni preživari počinju da frkću, kopitama riju zemlju, i pogled upiru ka horizontu. I on nastavlja put. Na jednom proplanku, obraslom visokim sivim drvećem, sreće krdo životinja sa vratovima dugim najmanje deset metara. Ove životinje brste lišće sa visokih krošnji. Ova stvorenja mora da nastavljaju evolutivni obrazac žirafa, ali, za razliku od žirafa, njima nedostaje ljupkost i gracioznost pokreta; kao da ih je evolucija iznedrila u jednom trenutku vlastite zlovolje: apsurdno, ove životinje imaju samo tri noge, i na te tri noge se drži njihovo nezgrapno telo iz koga se izvija veoma dugačak vrat. Noge su im čvrste i kvrgaste, sa po tri podjednako udaljena zgloba na svakoj, a vratovi su im zmijoliko povitljivi, i taj kontrast, između donje kvrgavosti i gornje izduženosti, deluje zaista neprirodno i vulgarno. Glave ovih životinja gotovo u potpunosti čine ogromna usta, iznad kojih su smeštene mutne nemirne oči. Životinje marljivo brste lišće sa visokih sivih krošnji, i kako jednu krošnju obrste i udalje se od nje, na njoj neverovatno brzo nikne novo lišće. Uopšte ne obraćaju pažnju na Kleja. On iz znatiželje pokušava da ih uplaši sa nekoliko glasnih uzvika, čisto da bi video kako ova stvorenja trče, ali životinje mirno nastavljaju sa svojim obrokom, ne obazirući se na njegove povike. »Trk!« viče Klej. »Bežite!« Jedna od najvećih životinja okrene glavu, zuri prema njemu jedan trenutak i – gotovo da ne poveruje glasno se nasmeje. Klej oklopljeno telo, i oblikom podseća na nosoroga; sreće, zatim, krdo od desetak hiljada životinja sa širokom njuškom, koje bi lako mogle biti svinje, samo što imaju noge kao u antilope. Pita se gde su lavovi, i nalazi iz iza ovog krda: tri vitka, žutomrka mesoždera, velikih glava, gipkih prednjih nogu, i snažnih, kao u kengura, zadnjih nogu. Leže i zlokobno reže, usta umrljanih krvlju, a oko njih ž itava hrpa oglodanih kostiju. Majka sa dva mladunčeta: podižu glave, pokazujući Kleju oči sjajne poput rubina, i nekakve čudne uvijene antene na glavama, ali ne pokazuju ni najmanju želju da njega napadnu. On ih zaobilazi u širokom luku. Pod popodnevnim svetlom on se vuče kroz ovu savanu i, već otupeo od tolike količine čudnovatih stvari, više ne pokušava nijednu od njih da izanalizira i objasni, već, prosto, ovu ogromnu hrpu mesa naziva slonom, a ove tanke životinje gazelama, ovo stvorenje koje je projurilo brzinom munje gepardom, a ovo smešno biće što se gega tamo-amo naziva bodljikavim prasetom – mada mu svest sve vreme govori da su te paralele netačne. Već se spustio mrak, i on se zaustavlja u podnožju jedne patuljaste planine, sačinjene od nagomilanih stena, visoke oko trideset metara. Tu provodi čitavu noć, nemiran, sve vreme zureći u tamu, nastojeći da svojim pogledom smuti sve te svetlucave oči koje iz tame gledaju u njega.