Robert Silverberg - Sin čovečji

No, ipak je u stanju da se za par centimetara pomeri napred, puzeći sporije nego pre. A tada, nekim čudom, on stiže do granice Polakog.

Stigao je do ruba jedne litice. Gornji deo glave pomolio mu se preko ivice tako da je mogao da osmotri plato koji se nalazi ispod ove stene. Biće to rizičan pad na ovaj plato dole, ali šta znače jedna ili dve slomljene kosti prema zaustavljanju svakog životnog procesa, što čeka ovde gore. Nema izbora. Mora da padne dole. Možda se uticaj Polakog proteže malo i izvan njegovih granica, pa će mu pad biti ublažen. Uspeo je puzeći da se pomeri još par centimetara. Sada mu brada naleže na ivicu stene. To će mu pomoći da se malo odgurne napred. Glava mu se klati nad ambisom. Kada će dosegnuti težišnu tačku svog tela, i kada će se masa njegovog tela osloboditi dejstva sile Polakog? Jako sporo se pomera napred. Možda se u njemu nagomilalo suviše dejstva sile Polakog: sada će konačno postati potpuno nepokretan i ostaće ovde da visi večno. Ali, pomera se za još par centimetara. Grudi su mu sada prešle preko ruba litice. Tokom narednih nekoliko dana on uspeva da ispruži desnu ruku preko ivice. Još malo. Još malo.

Konačno pada.

I zaista, Polako pokušava da ga zadrži. Klizne preko ruba litice bez naglog propadanja, spušta se dole potpuno lagano, još neprilagođen vremenskoj šemi spoljnjeg sveta. Zbog toga je i u prilici da promeni svoj položaj: počeo je da pada glavom nadole, ali tokom leta on se okrenuo kako bi se dočekao na svoja bedra, za koja procenjuje da su bolja za prizemljenje nego stopala. Tako i prizemljuje, lupivši o tlo stražnjicom. Malo poskoči, i opet se spusti na tlo, ovaj put definitivno.

Pregledavši se na brzinu, vidi da nigde nije povređen.

Diže se hitro na noge, uživajući u osećaju brzine sopstvenih pokreta.

Maše rukama. Trza nogama. Skače u vazduh. Drma glavom.

Ovde nema ekstremne gravitacije, nema ni misteriozne usporavajuće sile; ovde ne vlada ni nepodnošljiva zima, ni žarka vrućina, niti se on ovde oseća neočekivano senilnim i starim. Sa olakšanjem konstatuje da je ovo mesto potpuno lišeno takvih negativnih osobina. S druge strane, teško bi mogao da izdvoji neku pozitivnu odliku ovog mesta. On stoji u ravnici koja kao da je čitava sačinjena od jedne jedine kamene ploče sive boje. Ploča je široka i ravna, bez ijedne neravnine ili nabora, bez ikakve karakteristike, a krajevi joj se utapaju u horizont. Nebo je takođe sivo, i dodiruje se sa tlom na takav način da on ne bi mogao sa sigurnošću da kaže gde jedno završava a drugo počinje. Ovde nema nikakve vegetacije. Nikakvog znaka da ovde žive životinje. Unaokolo nema nijednog brda. Nijedne doline. Ovuda ne protiče nijedan potok. Svuda oko njega rasprostire se ravnodušno sivilo.

Shvata da još uvek nije napustio oblasti nelagode. Pretpostavlja da se sada zatekao u mestu koje se zove Prazno.

»Zdravo?« vikne on. »Hej! Iko? Ovde! Gde?«

Ne čuje se nikakav eho.

Klekne i rukom dodirne sivi kamen. On nije ni topao ni hladan. Pokušava da ga zagrebe, ali ne uspeva. Saginje glavu bliže tlu, pokušavajući da na njemu otkrije, bilo kakvu neravninu, ali ne vidi nijednu. Ovo skoro da bi mogao da bude bešavni prekrivač od plastike. Ustaje, osvrće se i diže pogled, pokušavajući da vidi nivo na kom se nalazi Polako, ali ni to ne uspeva: sve je utopljeno u opšte sivilo. Sunce se ne vidi. Ovde zapravo nema ničega. Iznenađen je otkrićem da oko njega ipak postoje molekuli vazduha, da se nije obreo u konačnoj praznini gde ni vazduha ne bi bilo. Jer on sada ipak diše. Ili barem ima iluziju da diše.

Rezignirano se miri sa činjenicom da mora da prođe i kroz Prazno.

Nikada nije osetio ovakvu izolaciju. Kao da je jedini objekat u univerzumu. Možda je ponovo bio zahvaćen vremenskim protokom, i prebačen bilion godina unapred, u eru gde je entropija trijumfovala, gde je sivilo progutalo sve drugo. Kuda da pode? Kako da ispuni vreme?

No, moglo je da bude i gore. Ovde mu barem ne preti opasnost da bude zgnječen. Niti ga nekakva sila čini nepokretnim. Ne mrzne se od zime, ne peče ga velika vrućina, ne pritiska ga starost. Zar je tako teško izaći na kraj sa izolacijom? Zar je ova izolacija nešto bitno različita od one koju je osećao uz Hanmera i njegove prijatelje.

Zakoračuje u ovo sivilo. S početka hoda dosta živahno. Neka Prazno čini sve što može da bi mu naudilo, iskobeljaće se on već odavde, kao što je uspeo da izađe i iz Starog, iz Leda, iz Vatre, iz Teškog, i iz Polakog. Možda ga posle ovog čekaju i druga iskušenja, ili će se pak pridružiti svojim drugarima Skupljačima, no, u jedno je bar siguran: u ovom mestu ga ne čeka patnja za vreme prolaska. Nakon izvesnog vremena on nije u ovo baš toliko ubeđen. Ovde se svi pravci čine isti, jer nema nikakvih oznaka u predelu po kojima bi određivao kretanje: moguće je čak da se kreće i u krug, jer ovde nema ni sunca ni zvezda da bi se po njima orijentisao. Ne zna čak ni to da li se pomera napred, ili to sivilo koje je ispod njega klizi unazad, dok se on kreće u mestu. Ovde mogu proći čitavi vekovi bez ikakve promene. Ova nepokretnost je gora od one koja ga je pritiskala u Teškom i Polakom, i kako vreme promiče u nerazaznatljivim intervalima, očaj počinje da nagriza njegovu dušu. Iz časa u čas njegovo raspoloženje se pomračuje. Sada zna koje je mesto najgore. U ovom moru ničega nije zgnječeno samo njegovo telo: celo njegovo biće sada je zgnječeno. Predočava sebi život kakav bi on ovde bio: nikakav incident, kriza, nijedna veza, nijedan događaj, samo puki niz dana, meseci, godina, niz lišen bilo kakve karakteristike, siv, prazan. Ovo je beskrajno kraljevstvo. Ovo je grad koji nema kraja. Kako da se ovoga oslobodi? Hoda. Hoda. Hoda. Ne želi da se zamara pozivima u pomoć. Ovo je Prazno. Ovo je močvara utučenosti.

Nikakve promene.

Pokušava da misli na nešto drugo. Postaće hodajuća mašina, koja čini korak za korakom, bez razmišljanja, i možda će tako konačno stići do granice, i tako izmaći ovom mestu koje preti da mu sivilom razjede dušu. Ali, nije tako lako ne misliti. Svest o vlastitoj izolaciji kljuje njegove misli, rađajući istovremeno i žudnju i žaljenje i strah i nadu. Ništa se ne menja. Da li tlo klizi unazad? Da li se nebo spaja sa tlom? Ovo je Prazno. Ovo je Prazno. Ovo je konačna smrt srca, negacija čak i same negacije.

Traži način kako bi mogao da pobedi prazninu. Broji vlastite korake, broji pedeset koraka koje je započeo iskorakom desne noge, onda se zaustavlja, spaja noge, iskoračuje levom nogom i broji narednih pedeset koraka. Menja načine brojanja koraka: osamdeset i šezdeset, sedamdeset i pedeset, devedeset i četrdeset, trideset i sto. Poskakuje par trenutaka na desnoj nozi. Zatim to isto čini na levoj nozi. Hoda tiho kao da se šunja. Korača vojničkim paradnim korakom. Potrči, zaustavi se, čučne. Masturbira. Dok hoda oživljava u svesti uspomene iz ranijeg života. Pred oči mu iskrsavaju lica školskih drugova, učitelja, poslovnih saradnika, ljubavnica. Vidi u svojoj mašti i zgrade, ulice i parkove. Leže dole i pokušava da zaspi, nadajući da će se zateći negde drugde kada se probudi, ali san mu ne dolazi na oči. Hoda unatraške. Peva. Deklamuje katehizis. Pljuje. Skače u dalj.

Pa ipak, nikakve koristi od svega toga. Prazno sivilo i dalje je svud oko njega, i pramenovi bezlične dosade se poput magle oko njega svijaju. Ovo je zemlja noći, ovo je mesto koje nije mesto, ovo je pazuh univerzuma, prostor u kom se rađaju zvuči tišine. Bilo šta da pomisli, to mu samo uveća jad u duši. On je sada mehanički čovek, koji niže korak za korakom, kokrak za korakom, ne približavajući se ničemu.

»Ja!« vikne on.

»Ti!«

»Mi!«

Ne čuje se čak ni eho. Čak ni eho.