Robert Silverberg - Sin čovečji

Uništavači su ga okružili

Sada, u blesku svitanja, uspeva jasno da ih vidi. Malo su viši od njega, ali su mnogo teži jer su im tela sačinjena od snažnih i krupnih mišića, kao i od prilične količine masnog tkiva. Njihovo sivo krzno je svilasto i gusto spleteno. Na njihovim šapama izgleda da se nalaze kandže, samo što su sada uvučene. Ovo su efikasne mašine smrti, čvrstog aerodinamičkog oblika: nisu to razmetljiva i groteskna čudovišta poput Jedača, koji su zastrašujući na način koji nosi i prizvuk komičnosti; ne, ovo su bića u kojima je esencija životinjske snage i moći, i koja deluju stvarno preteći. Sada ga ova bića manje podsećaju na vidre, a više na žderavce. Ali njihov stav je potpuno ljudski, kao što je ljudski taj hladni, pronicljivi sjaj njihovih očiju. Oni stoje pred njim, strpljivo i nepokretno, njihove grabežljive ruke opušteno vise niz trup dosežući do ispod njihovih kolena. Šta oni žele? Da ga prožderu? Izgledaju zaista kao mesožderi. Zamišlja samog sebe opruženog na ovom prostranom ledenom tlu, rasporene utrobe, sa crevima koja se puše, i plućima i jetrom koji proviruju iz trupa, dok se Uništavači svađaju oko njegovog pankreasa, bubrega, aorte, slezine. Ali to mu se čini trivijalnom sudbinom. Iskušava ih tako što prvo levo pa desno krene ka njima, praveći se da ima nameru baš sa te strane da se probije između njih. Njihovi refleksi, kako je i očekivao, brži su od njegovih: na gotovo najmanji nagoveštaj pomeranja u određenom pravcu, oni zatvaraju prolaz na tu stranu.

»Znate li da govorite?« pita ih on. »Da li me razumete? Da li znate šta sam ja?«

Tanke crne usne krive se u položaj koji, nema sumnje, znači osmeh.

»Ja sam čovek«, govori on dalje. »Prastara vrsta; rani oblik. Vremenski protok me je doveo ovde. Pratili su me Skupljači. Ja sam neprilagođen i neusavršen, mozak je jedina moć koju posedujem, a to nije dovoljno za boravak u ovom ledenom predelu. Da li me razumete? Možete li vi da govorite?«

Uništavači ništa ne govore.

On ponovo kreće prema napred, ovaj put ne da bi ih iskušao, nego da zaista pokuša da prođe između njih, nakon čega bi se dao u beg. Možda još uvek može da nađe Hanmera, možda još ima nade da se ode iz ovog užasnog predela. Za trenutak izgleda kao da će ga oni pustiti da prođe, ali baš u trenutku dok je prolazio kroz obruč koji su ova stvorenja napravila oko njega, jedan od njih ga hladnokrvno uhvati i baci ga natrag u obruč. Počinju da se poigravaju sa njim: odgurujući ga, bacaju ga od jednog do drugog unutar ovog obruča. Hvata ga jedan, drugi, treći, u kratak i snažan zagrljaj – koji je pre znak podsmevanja nego naklonosti – a potom biva odgurnut dalje. Sada tek postaje svestan njihove ogromne fizičke snage: on je klupko vune u njihovim rukama. Vonj koji dolazi od njih bolno ga žari u glavi. Ošamućen je. Pada. Više ne oseća hladnoću. Čini mu se potpuno normalno to što leži go na ledu. Zora se povlači. Noć trijumfuje. Uništavači se smeju, počinju nezgrapno da igraju, i da zavijaju na odsutni mesec. Jutro možda nikada neće stići.

Do jutra oni stižu do najudaljenijeg kutka Leda. Pošto hoda okružen Uništavačima, zid od gustog krzna ga štiti od hladnoće; život se vraća u njegovo telo, dobija čak i blagu erekciju. Prigušeno svetlo zore pojavljuje se i gubi tokom čitave noći. Prešao je granicu iscrpljenosti i sada se oseća odmornim.

Za vreme prolaska ovom belinom oni su sreli i mnoge druge Uništavače, koji su se obično kretali u grupama. Predani poslu za kojeg bi se teško mogao naći naziv, ovi krznom prekriveni stvorovi se okolo kreću sa odlučnim izrazom lica. Takav izraz lica Klej nije video ni kod jednog drugog bića ovog sveta. Članovi jedne skupine pozdravljaju članove druge skupine odgovarajućim divljim urlicima koji, Klej je u to siguran, nisu neprijateljski obojeni. Ali između njih nije razmenjeno ništa što bi on mogao da prepozna kao reč. A on opet nije u stanju da uđe u misli ovih smrknutih stvorenja, mada je svestan njihovog snažnog i hladnog intelekta. Oni se prema njemu odnose sa nekom vrstom sladostrasne pažnje; nema sumnje da im je on zbog nečega atraktivan, samo da li je zadovoljstvo druženja to što oni hoće od njega, ili je možda ukus njegovog mesa to čime ih on privlači. Oni mora da osećaju prezir prema njemu: bleda zver bez dlaka, davnašnji ljudski oblik, tako slab i ograničen. Teraju ga da hoda uporedo sa njima, udarajući ga svojim kukovima svaki put kad on zastane. Sviće dan.

Pri jutarnjem svetlu on vidi Uništavače na njihovom velikom poslu. Većina ih je angažovana duž granice koja razdvaja Led od susedne oblasti. Nekoliko Uništavača marljivo obara drveće i čupa žbunje; ovaj posao obavljaju koristeći ruke, ramena i grudi; njihova tela pri ovome izgledaju prilično napregnuta. Jedan broj ovih bića skuplja ostatke koji ostaju iza ovih što čupaju i obaraju, i reda te ostatke na gomile. S vremena na vreme, nekoliko za to zaduženih Uništavača pale ove gomile, i to varnicama koje nastaju kao posledica njihove koncentracije. Jedna druga grupa, čučeći i skakućući okolo, razgrće i čupa svojim isukanim kandžama busenove trave, sitno šiblje i korov, koji su ostali na tlu nakon što je počupano sve krupnije rastinje. Na kraju dolaze četiri Uništavača koji, držeći se za ruke, zatvorenih očiju, prelaze granicu Leda. Kreću se sa krajnjim naporom, kao da im grudi naležu na tešku metalnu barijeru koja im ometa kretanje. Iako hodaju sa naporom, sa svakim njihovim učinjenim korakom oblast Leda se za malo proširi na susednu oblast. U početku je mraz samo beli prah kojim je posuto tlo; ali ubrzo on postaje pravi ledeni mraz, koji zamrzava tlo. Turobni Uništavači, zalazeći u plodnu teritoriju, za sobom pomeraju i granicu ledene oblasti. Na mestima gde su započeli svoj jutarnji rad led je već petnaestak centimetara debeo, a na mestu gde oni sada stoje led je još relativno tanak.

»Mislite li ovako da zamrznete čitavu planetu?« pita ih on.

Začuje se dobroćudni smeh. Niko ne odgovara. Ivica leda se pomera za još nekoliko centimetara. Nedaleko od njih uz bolni prasak pada jedno drvo. Da li se Uništavači nalaze duž čitave ove granice, radeći na tome da se ledeno kraljevstvo proširi. Koliko im vremena treba da ledom pokriju čitav svet?

»Naravno«, obrati mu se jedan od Uništavača, »mi isto tako i gubimo delove svoje teritorije. Sunce nas tuče s leda. Naši neprijatelji raškravljuju zemlju na periferijama. Nekih dana mi ne radimo ništa drugo nego otklanjamo štetu učinjenu prethodnog dana, i često prođe i čitava nedelja a da mi ne osvojimo deo nove teritorije.«

»Ali, zašto to činite?« upita Klej.

Ponovo smeh. Nema odgovora. Da li Uništavači uopšte govore? On vidi da im se usne nimalo ne razdvajaju. Vidi da im se vilice ne pokreću.

On krene u obilazak ledene granice, sve vreme praćen nekolicinom Uništavača, koji mu ne dopuštaju da odluta. Oseća se kao da mu neko pokazuje bučnu i moćnu fabriku. Uništavači se čine ponosni na svoj rad. Pogledaj nas, vidi kako smo predani svom poslu. Mi nismo kao tvoji lenji Skupljači, ni kao tromi Disači, ni kao ukorenjeni čekači, ni kao pobesneli jedači: mi nismo lenjivci, mi nismo sanjalice! Vidi žar sa kojim mi uništavamo šumu. Vidi strast sa kojom mi proširujemo led. Mi smo oni koji su posvećeni, oni koji izvršavaju dela. I led se širi. I blago leto pred njim ustupa.

»Bilo je šest Skupljača« obraća im se Klej. »Ja sam sa njima bio, a zatim sam ih izgubio u magli. Znate li gde bi oni mogli biti?« Nakon kratke pauze Klej nastavlja: »Možete li mi reći zašto me držite ovde. Ja bih bio mnogo srećniji tamo gde je toplo« I dodaje: »Hoćete li mi uopšte nešto odgovoriti? Pošto možete da me razumete, zašto vam je teško da mi odgovorite?«