Rosette Rosette - Melisandina Želja

„Odmah, gospodine Meklejn“ odgovorila sam ponizno.

Kad sam podigla pogled prema njemu radosno sam primetila da mu se vratio osmeh na lice.

„Ala smo zvanični, gospođice Bruno. Ne morate da žurite. Nisu ta pisma toliko važna. Nije pitanje života i smrti. Ja sam inače živi mrtvac već godinama“.

Sudeći po britkosti ove izjave izgleda sa mu se vratilo dobro raspoloženje. Njegov osmeh je bio zarazan i razgalio je moju zbunjenu dušu. Srećom nikada nije bio dugo mrzovoljan, mada je njegov bes bio iznenadan i žestok.

„Jel umeš da voziš, Melisanda? Trebalo bi da odeš da doneseš neke knjige iz seoske biblioteke. Znaš, nešto istražujem.“. Osmeh mu zameni grimasa nezadovoljstva. „Naravno da ne mogu ja da idem“ dodao je da bi objasnio. Zbunjena, još jače sam stegla listove koje sam držala u rukama i gužvala ih. „Nemam dozvolu gospodine“ izvinila sam se.

Iznenaženje mu promeni prelepe crte lica. „Mislio sam da današnja omladina žuri da odraste samo da bi stekla pravo da vozi. Uostalom, svi to rade i ranije, krišom“.

„Ja sam drugačija, gospodine“ rekla sam kratko. I zaista sam bila. Skoro da sam bila čudo koliko sam se razlikovala.

Pažljivo me je pogledao svojim crnim očima, preciznije nego radar. Izdržala sam taj pogled izmišljajući polako valjano opravdanje.

„Strah me je da vozim i onda bih samo izazivala nezgode“ brzo sam objasnila, ispravljajući nabore na listovima koje sam zgužvala.

„Posle toliko Vaših iskrenih odgovora, sada osećam miris laži“ otegao je malo tu rečenicu.

„Istina je. Mogla bih...“ Odjednom izgubih glas, pa počeh ponovo. „Mogla bih stvarno nekoga da ubijem“.

„Smrt je manje zlo“ promrmlja. Spusti pogled na svoje noge i stegnu vilice.

Proklinjala sam samu sebe. Ponovo. Baš sam bila šeprtlja, čak i bez volana u rukama. Opšta opasnost, neoprostivo okrutna, sposobna samo za pogrešne postupke.

„Da Vas nisam možda uvredila, gospodine Meklejn?“ Briga je kapala sa mog pitanja i probudila sam ga iz učmalosti.

„Melisanda Bruno, jedna mlada žena, koja je došla ko zna odakle, čudna i zabavna kao bioskop… Kako može takva devojka da uvredi velikog pisca romana strave i užasa, đavolskog i izopačenog Sebastijana Meklejna?“ Glas mu je bio ravan, u suprotnosti sa oštrinom njegovog govora.

Kršila sam ruke kao pri prvom susretu. „ U pravu ste, gospodine. Ja nisam niko. I ...“

Oči mu se skupiše i postadoše male i preteće. „Zaista. Vi niste niko. Vi ste Melisanda Bruno. Znači Vi ste neko. Nikada nikome nemojte dopustiti da Vas ponižava, čak ni meni“.

„Morala bih da naučim da ćutim. Pre nego što sam došla u ovu kuću, to mi je savršeno uspevalo“ rekla sam umorno i oborila glavu.

„Midnajt rouz ima moć da iz Vas izvuče ono najgore, Melisanda Bruno? Ili sam ja taj koji ima tu neverovatnu moć?“ Uputi mi ljubazani vrlo velikodušan osmeh.

Radosno sam prihvatiila tu prećutnu ponudu pomirenja i povratio mi se osmeh. „Mislim da zavisi od Vas, gospodine“ otkrila sam tiho kao da mu poveravam neku veliku tajnu.

„Znao sam da sam đavo“ rekao je zvanično. „ Ali toliki? Ostao sam bez reči...“

„Ako hoćete, dodaću Vam rečnik“ rekla sam sa osmehom. Atmosfera se razveselila kao i moje srce.

„Verujem da ste pravi đavolak Vi, gospođice Melisanda Bruno“ nastavio je da me bocka. „ Sotona Vas lično šalje da poremetite moj mir“.

„Mir? Ne treba mir brkati sa dosadom“ našalila sam se.

„Ako je i postojala, sa Vam sada ove, više je neće biti, to je sigurno. Možda ću, od sada, žaliti za njom“, naglasio je.

Oboje smo se smejali, na istoj talasnoj dužini, kad je neko zakucao na vrata. Tri puta.

„Gospođa Makmilijan“ reče i dalje gledajući u mene.

Ja nerado skrenuh pogled na domaćicu.

„Stigao je doktor Mekintoš, gospodine“ rekla je draga žena, zabrinutim glasom.

Pisac je odjednom namršti. „Zar je već utorak?“

„Naravno, gospodine. Želite da ga uvedem u Vašu sobu?“ upita brižno.

„Dobro. Zovite Kajlija“ naredio je, a glas mu je bio suv kao prašina. Obratio se meni, još suvljim glasom. „Videćemo se posle, gospođice Bruno“.

Izašla sam za domaćicom i krenule smo niz stepenice. Ona odgovori na moje neizrečeno pitanje. „Doktor Mekintoš je lokalni lekar. Svakog utorka dolazi kod gospodina Meklejna. Osim paralize, zdrav je ko dren, ali mu je prešlo u naviku, rekla bih da to radi iz opreza“.

„Njegovo ...“ Zastala sam da bih našla reči. „Njegovo stanje se ne može poboljšati?“

„Nažalost ne, nema nade“ tužno je potvrdila.

U dnu stepenica čekao je jedan čovek i mlatio torbom sa instrumentima.

„Onda Milisent? Opet je zaboravio da dolazim?“ Čovek me pogleda tražeći saučesništvo. „Vi ste nova sekretarica, zar ne? Vi čete morati da ga podsećate na moje vizite. Svakog utorka, u tri po podne“. Pruži mi ruku i prijateljski se osmehnu. „Ja sam seoski lekar. Džon Mekintoš“.

Bio je visok, skoro kao i Kajl, ali stariji. Imao je između šezdeset i sedamdeset godinama.

„Ja sam Melisanda Bruno“, rekla sam i pružila ruku.

„Egzotično ime za lepotu dostojnu škotskih žena“.

Divljenje u njegovom pogledu bilo je očigledno. Nasmešila sam mu se da se zahvalim. Pre nego što sam stigla u ovo selo koje i ne postoji na karti, smatrali su da sam možda tek slatka i ljupka. Nikada lepa.

Gospođa Mekmilijan se ozari na taj komliment, kao da mi je majka, a ja njena ćerka za udaju. Srećom doktor je bio postariji i oženjen, sudeći bar po velikoj burmi na ruci, a da nije bilo tako, ona bi se već angažovala oko moje udaje u idiličnom Midnajt rouzu.

Pošto ga ja uputila na sprat, vratila se sa vragolastim izrazom na mršavom licu. „Šteta što je oženjen. Bio bi dobra prilika za Vas“.

Šteta što je star, htela sam da dodam. Zaćutala sam baš na vreme da shvatim da gospođa Makmilijan ima bar pedeset godina i verovatno misli da je lekar privlačan i poželjan.

„Ne tražim verenika“ podsetila sam je hladno. „Nadam se da mi nećete prikačiti i Kajlija“.

Odamhnula je glavom. „I on je oženjen. Ustvari... Razveden je, što se ovde retko događa. U svakom slučaju, ne sviđa mi se. Ima u njemu nečeg skrivenog što me brine“.

Htela sam da odgovorim da moj potencijani verenik treba da se dopadne pre svega meni, ali sam odustala. Naročito zato što se Kajl nije ni meni dopadao. Nije baš bio tip čoveka kojeg bi sanjala, da sam mogla. Ne, bila sam nepravedna. Istina je da je, pošto sam srela zagonetnog Sebastijana Meklejna, bilo teško naći nekoga ko bi bio kao on. Pomislila sam da sam glupača. Bilo bi površno i očekivano pasti u mrežu koju je razvukao lepi pisac. On je bio samo moj poslodavac i nisam želela da budem kao milioni drugih sekretarica, beznadežno zaljubljene u svoje šefove. U kolicima ili bez njih, Sebastijan Meklejn je bio van mog domašaja. Nesumnjivo.

„Idem ja gore“ rekla sam. „Koliko obično traje pregled?“

Domaćica se veselo nasmeja. „Više nego što gospodin Meklejn može da izdrži“. I poče niz priča na temu lekarskih poseta. Presekla sam ih na početku potpuno ubeđena da to tada nisam uradila, još bih bila tamo i slušala je, bez prestanka, sve do narednog utorka.

Bila sam na stepenicama, noge su mi upadale u mekane tepihe, kad sam ugledala Kajlija kako izlazi iz jedne spavaće sobe. Učinilo mi se da je to soba našeg zajedičkog poslodavca.

I on je mene video i prijateljski mi namignuo. Ostala sam čvrsta i rešena da mu ne popustim. Bila je u pravu gospođa Mekmilijan, pomislila sam, dok mi se približavao. Bilo je u njemu nečega vrlo iritantnog.

„Svakog utorka ista priča. Voleo bih da Mekintoš prestane da dolazi. Ovo je uzaludno. Rezultat je uvek isti. Čim on ode, njegov pacijent će na meni istresti svoje neraspoloženje.“. Osmeh su se raširi na sunama. „I na tebi“. Stegnu me za ramena. „To nam je posao, jel da? Jel smo i za to plaćeni?“