Артур Кларк - Напеви далеке Земље

Да ли су и моји преци, запита се Лора, били исто овако изврсно опремљени када су се отиснули кроз свемир? Сумњала је у то; њихова летелица била је знатно мања, а и Земља мора да је много докучила о техникама међузвездане колонизације током столећа после похода на Таласу. Када уснули путници Магелана буду стигли на свој нови дом, успех ће им бити зајамчен ако им полет духа буде саобразан материјалном благу.

Сада су стигли до једних великих, белих врата која су се бешумно отворила у страну када су им приступили, откривши нешто што је изгледало крајње непримерено атмосфери једног свемирског брода: гардеробу у којој су низови тешких крзнених кабаница висили са кука. Леон је помогао Лори да обуче једну од њих, а затим одабрао једну и за себе. Ништа не схватајући, кренула је за њим ка једном кругу замрзнутих стакала постављених у паду; он се ту окрену ка њој и рече јој: „Тамо где идемо нема силе теже, тако да се држи уз мене и ради тачно оно што ти кажем.”

Кристални капак подиже се нагоре попут стакленог поклопца џепног сата и из дубине их запахну дах студени какав Лора не само да раније у животу није искусила, него чак није ни слутила да је тако нешто могуће. Танушни праменови влаге кондензоваше се у смрзнутом ваздуху, заигравши поред ње попут каквих утвара. Она осмотри Леона погледом који као да је рекао: „Свакако не очекујеш од мене да пођем тамо доле!”

Он јој умирујуће узе руку и рече: „Не брини кроз неколико минута уопште нећеш примећивати хладноћу. Ја ћу поћи први.”

Тренутак потом нестало га је у отвору; Лора је оклевала за тренутак, а онда крену за њим доле. Доле? Не; била је то погрешна реч; 'горе' и 'доле' ту више нису постојали. Сила теже била је укинута и она је лебдела без тежине у тој студеној, снежнобелој васељени. Свуда око ње пружале су се блиставе стаклене саће, творећи на хиљаде и десетине хиљада хексагоналних ћелија. Међусобно су биле спојене сноповима цеви и мноштвом жица, а свака ћелија била је довољно велика да у њу стане једно људско биће.

И у свакој се оно уистину и налазило. Свуда око ње спавало је на хиљаде колониста којима је Земља још била, у дословном смислу, јучерашњи спомен. Шта ли су само сањали, негде на непуној половини свог спавања од три стотине година. Да ли је мозак уопште сањао на тој мрачној ничијој земљи између живота и смрти?

Уски, бескрајни појасеви, опремљени ручкама сваких неколико стопа, клизили су прочељем саћа. Леон се ухвати за један од тих покретних рукохвата и он их брзо повуче преко великог мозаика хексагона. Два пута су променили правац, прешавши са једног појаса на други, све док на крају нису стигли на читавих четврт миље од тачке где су се отиснули.

Леон пусти рукохват и они се после краткотрајног лутања зауставише покрај једне ћелије која се ни по чему није разликовала од мноштва других. Али је Лора приметила израз Леоновог лица, схватила је зашто ју је довео овамо и тог часа јој је постало јасно да је коначно изгубила битку.

Девојка која је лебдела у свом кристалном сагу није имала лепо лице, али оно се одликовало изражајношћу и продуховљеношћу. Чак и у овом починку који је трајао столећима на њему су се виделе радост и решеност. Било је то лице правог пионира, граничарке која је могла да стоји уза свог изабраника и да му помаже у баратању сваком врстом фантастичних направа науке у грађењу нове Земље међу звездама.

Веома дуго, несвесна студени, Лора је нетремице посматрала свог уснулог такмаца који никада неће дознати за њено постојање. Да ли се иједна љубав, запита се коначно она, у свеколикој историји света икада окончала на једном тако необичном месту?

Најзад је проговорила, пригушеним гласом као да се бојала да не пробуди те уснуле легије.

„Је ли то твоја жена?”

Леон климну.

„Опрости ми, Лора. Уопште нисам желео да ти нанесем бол…”

„Сада је свеједно. Била је то и моја кривица.”

Застала је за тренутак, помније осмотривши заспалу жену. „А и твоје дете?”

„Да, родиће се три месеца пошто стигнемо.”

Како је необично помислити на трудноћу која траје девет месеци и три стотине година! Па ипак, био је то део истог устројства ствари; а у том устројству, знала је, није било места за њу.

То стрпљиво мноштво ако ње походиће је у сновима до краја живота; када се кристални поклопац затворио иза ње, а топлота јој поново испунила тело, пожелела је да јој и студен што јој се увукла у срце подједнако лако ишчили. Можда ће се једног дана то догодити; али многи дани и многе самотне ноћи морају проћи пре но што до тога дође.